16. Šta kada vaš partner ima drugačiji pristup roditeljstvu?

U ovoj epizodi „Radosnog roditeljstva“ bavimo se čestom situacijom, nesuglasicama između roditelja po pitanju vaspitanja dece. Kako prevazići razlike i uskladiti vaspitne metode, kada i na koji način partneru preneti poruku tako da ona ne zvuči kao kritika i osuda, već kao inspiracija, i gde potražiti pomoć ako ništa od ovoga ne urodi plodom, samo su neki od odgovora koji vas čekaju u današnjoj epizodi.

Transcript

Danas pričamo o odnosu između roditelja i šta da radimo ako smo se odlučili za mirno roditeljstvo i pozitivnu disciplinu, a naš partner drugačije vaspitava decu. 

Nesuglasice u vezi sa vaspitanjem i nedoumice u vezi sa tim kako ih prevazići, jedno su od čestih pitanja koje mi roditelji postavljaju. Naravno da sigurno ima izuzetaka, ali najčešće se desi da su majke te koje se informišu, čitaju knjige, slušaju podkaste, razmišljaju o tome kakve majke žele da budu, čemu teže, i trude se da budu svesnije, strpljivije, smirenije, povezanije, postave granice sa empatijom i slično. Tada može da bude veoma teško ako je naš partner često frustriran, nervozan, preti, koristi kazne, ili je često odsutan, provodi puno vremena na telefonu, teško mu pada da se poveže sa detetom, da ga razume, da potvrdi njegova osećanja i sično. 

U tom slučaju se lako desi da počnemo da mislimo da su naš trud, uloženo vreme i energija, uzaludni i da neće imati željeni efekat, jer naš partner ne primenjuje te principe. Takođe, tada gubimo razumevanje i empatiju za svog partnera, ne nastupamo više kao njegov partner i podrška, nego smo protiv njega. I u toj situaciji je praktično nemoguće da naš partner usvoji nešto od nas i promeni svoj način razmišljanja i ponašanja. Verovatno će se desiti da se još više udaljavamo jedan od drugoga i da svaki roditelj postaje ekstremniji u svom stilu vaspitanja, da bi nadoknadio ono što misli da drugi roditelj ne pruža deci, i onda se desi da je na primer jedan roditelj dosta popustljiv, a drugi strog. 

(Pre nego što budemo pričali o tome šta možemo da uradimo, ako naš partner drugačije vaspitava dete, htela bih da naglasim, da ako ste iz bilo kog razloga zabrinuti z§a sigurnost svog deteta, ako vaš partner primenjuje bilo kakav oblik nasilja, obavezno potražite odmah stručnu pomoć, situacije o kojima pričamo u ovoj epizodi se ne odnose na bilo kakav oblik zlostavljanja) 

Prva stvar koju možemo da uradimo (bilo bi dobro i pre nego što dobijemo decu, ali nikad nije kasno) je da otvoreno pričamo sa našim partnerom o roditeljstvu. Možemo početi od našeg detinjstva – kakvo smo detinjstvo imali, kakva je bila atmosfera u našoj porodici, koji stil vaspitanja su naši roditelji primenjivali, da li smo bili kažnjavani, da li su ljubazno i sa poštovanjem pričali sa nama, kako su se ponašali kada su bili ljuti, da li su vikali, šta su voleli da rade sa nama i slično. Postoji jako dobra knjiga od Danijela Sigl (Unutrašnji svet roditeljstva) koja se bavi ovom temom. 

Ovo je nešto što će nam pomoći da bolje razumemo i sebe i svog partnera, i pomoći će nam da razvijemo empatiju prema njemu. Kada čujemo u kakvim je okolnostima on odrastao, koje metode vaspitanja su njegovi roditelji koristili, biće nam lakše da razumemo njegovo ponašanje i znaćemo da to nije nešto što može da se promeni preko noći, da je potrebno puno truda, rada i vremena. 

Takođe, pričajte i o vašim ciljevima – kakva porodica želite da budete, kakvi roditelji želite da budete, kako želite da se članovi vaše porodice osećaju, da li svaki roditelj ima dovoljno vremena sa decom, šta volite da radite sa decom, da li imate dovoljno vremena za vaš partnerski odnos, da li svako od vas ima dovoljno vremena za sebe, kako gledate na disciplinu, spavanje, obroke i slično? 

Probajte i da saznate šta je vašem partneru važno, koje vrednosti bi želeo da prenese na decu, kakvi ljudi bi voleo da postanu i probajte da mu pokažete mogućnosti da te ciljeve ostvari na mirniji, pozitivniji način. Na primer, ako vaš partner želi da mu se deca uvek povere kada imaju neki problem, možemo započeti razgovor o tome šta je neophodno za to, kako da sada izgradimo odnos uzajamnog poverenja i poštovanja sa detetom. 

Zatim ponudite mu informacije na način koji njemu odgovara – neki ljudi vole da čitaju, neki da slušaju, neki da gledaju video, neki da odu na predavanje, neko najviše voli da im vi prepričate najvažnije. 

Probajte da pri tome vaš stav bude „mi učimo zajedno“ (umesto da smo mi superiorniji, znamo kako treba, i naš muž treba to da posluša). Recite na primer: „Meni je ovo bilo jako interesantno, volela bih da to podelim sa tobom“ ili „Ovde je baš dobro objašnjeno šta možemo da očekujemo od dvogodišnjeg deteta, da li te interesuje da čuješ?“ tako da naš partner oseća da mi zajedno učimo i želimo da budemo tim, da budemo na istoj strani. U prijatnoj atmosferi, ne u toku neke izazovne situacije, recite na primer: „Čula sam nešto jako interesantno što sam htela da ti ispričam“, tako da je razgovor lagan, pozitivan i inspirativan. Koristite takozvane „ja“ poruke, koje govore o nama, o našim osećanjima i stavovima. Na primer „meni pomaze to i to“ umesto „ti loše radiš to i to“ (to je takozvana „ti“ poruka, koja je usmerena na nekog drugog i često upućena agresivno i kao kritika). 

I takođe fokusirajte se samo na jednu stvar, koja vam se čini da je najvažnija. Ako stalno kritikujemo partnera i želimo da promeni ponašanje u vezi sa više stvari, on će se verovatno braniti od kritike ili će se povući u sebe, i to nas neće dovesti do željenog rezultata. Tako da izaberite jednu stvar i naravno naš partner mora da se složi sa tim (ne možemo da izaberemo to za njega i da ga jednostavno promenimo). Na primer, primetili smo da koristi često telefon i voleli bismo da ga ne koristi za vreme porodičnih obroka. Možemo mu reći šta smo primetili, pitati ga šta on misli o tome, da li je to nešto što bi želeo da promeni i kako bismo mogli pri tome da mu pomognemo. Neko to bude dijalog, slušaćemo aktivno, ponudićemo svoju podršku, ali nećemo pridikovati i imati stav da treba nas da sluša, jer mi znamo kako je najbolje. 

Takođe pokažimo partneru šta cenimo kod njega. Ponekad se jako fokusiramo na nečije negativne strane, i izgubimo iz vida sve što ta osoba radi dobro i za šta smo zahvalni, tako da usmerite pogled na pozitivne osobine vašeg partnera. 

Sve ove razgovore je najbolje da vodimo kada smo sami, kada deca spavaju, ili smo imali priliku da izađemo zajedno, kada smo oboje odmorni, raspoloženi, kada imamo vremena, i često. Ovo nije nešto o čemu možemo jednom da pričamo, tako da bi bilo dobro da unapred planiramo ovakve razgovore i izdvojimo vreme za njih. 

Zatim, još nešto što je važno i često nije lako u praksi, je da ne kritikujemo svog partnera pred decom. Ako vidimo da se partner – prema našem mišljenju – ne nosi sa nekom situacijom adekvatno, automatski poželimo da se umešamo, da rešimo konflikt na bolji način ili da pokažemo empatiju detetu ili da ubedimo partnera da promeni svoje mišljenje, ili mu govorimo šta da kaže i kako da se ponaša. Međutim, to nije nešto što će nam u tom trenutku pomoći, naš partner najverovatnije neće dobro reagovati na to, tako da to nije dobro ni za naš odnos sa partnerom ni za odnos između našeg partnera i dece. 

Nešto sto možemo da uradimo umesto toga je da u nekom mirnom, prijatnom trenutku kažemo našem partneru da smo primetili da je ta i ta situacija bila teška, pitamo njega kako je on doživeo tu situaciju, ponovimo šta smo od njega čuli, pokažemo empatiju i razumevanje da nije uvek lako znati kako da reagujemo i da to jeste izazovna situacija, i onda možemo ispričati šta smo primetili da nama pomaže u takvoj situaciji, i možda zajedno možemo sakupiti par ideja kako bolje da je rešimo, i napravimo plan kako drugačije da reagujemo sledeći put. 

Takođe se možemo unapred dogovoriti da kada primetimo da su partner i dete (ili mi i dete) u nekoj izazovnoj situaciji, u nekoj borbi moći, kada su oboje uznemireni i ne komuniciraju više ljubazno i konstruktivno, da pitamo na primer: „Da li mogu i ja da se uključim?“ ili „Da vam treba moja pomoć?“ (šta god vama zvučalo prikladno). Isto tako možemo unapred da se dogovorimo da roditelj koji oseti da više nije smiren, da ne reaguje kako bi voleo da reaguje, može da pita drugog roditelja da se priključi ili da preuzme situaciju, a da on ili ona napravi pauzu i umiri se. 

Takođe ako jedan roditelj nešto zabrani i nečemu kaže „ne“ – nije loše da porodično pravilo bude da to važi za oba roditelja. Kada dete to zna, neće biti potrebe da ide kod drugog roditelja i pita istu stvar u nadi da će dobiti drugačiji odgovor. I opet, ako mislite da „ne“ nije bilo adekvatno, razgovarajte o tome sa partnerom nasamo i dogovorite se kako to da rešite sledeći put. 

Ako dete dođe kod vas posle nekog konflikta sa vašim partnerom i žali vam se, ponudite empatiju i razumevanje u smislu da vidite da je to bila teška situacija za sve i uzdržite se da pri tome kritikujete partnera. 

Zatim kao i u vaspitanju dece, jedan on najefikasnijih alata je da budemo uzor, da pokažimo ne samo rečima, nego i delima, sve to o čemu čitamo, slušamo, učimo i čemu težimo. I to ne samo u odnosu prema deci, nego (i ovo je ponekad veoma teško) i prema partneru. Da li mi možemo da se odnosimo prema našem partneru kao što bi želeli da se on odnosi prema deci? Umesto da ga kritikujemo, da smo grubi, neljubazni, probajmo da nađemo malo pažljiviji način da ga inspirišemo i ohrabrimo da isproba nešto novo. Niko ne voli kritiku i osudu, tako da probajmo da iznesemo svoje mišljenje koristeći tehnike nenasilne komunikacije, ljubazno, sa poštovanjem i empatijom. Ovo je nešto sto će i naša deca videti, čuti i naučiti od nas. 

I na kraju – ako imate osećaj da ste sve probali i još uvek imate lošu komunikaciju, puno svađa, vaše vrednosti se jako razlikuju – potražite stručnu pomoć. To može biti na primer partnerska terapija, koja ima za cilj da partneri nauče da čuju i razumeju jedno drugo, da nauče kako da komuniciraju efikasnije, i kako da zajedno pronađu drugačije načine ponašanja, koji bi im koristili u prevazilaženju nesuglasica. 

Da li vi i vaš partner slično vaspitavate decu? Ako se vaši stilovi razlikuju, kako uspevate da prevaziđete te razlike? Javite nam u komentarima uz ovu epizodu na veb stranici radosnoroditeljstvo.com. I takođe, ako mislite da bi ova epizoda nekome mogla da koristi, podelite je sa vašim prijateljima. 

 Pomenuta literatura: 

-       Unutrašnji svet roditeljstva, Danijel Dž. Sigl & Meri Hartcel 

-       Nenasilna komunikacija – jezik života, Maršal B. Rozenberg